Иницијативе поднете су Уставном суду - Како би Суд могао резоновати?
Уставном суду доступна је пракса ЕСЉП која се тиче члана 15 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Шта је његова садржина? Члан 15 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (као и члан 202 Устава Републике Србије) прописује одступања од заштите људских и мањинских права у ванредним околностима. Права од којих се никада не одступа су права из чланова 2,3, 4 и 7 Конвенције (као и права из чланова 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62 , 63, 64. и члана 78 Устава Републике Србије).
Да ли је у Србији при доношењу мера пређена граница најнужније мере коју изискује таква ситуација? Уколико се Уставни суд буде бавио питањем процене нужности мера, то је питање које је ЕСЉП оставио државама уговорницама Конвенције. У надлежности је сваке државе уговорнице Конвенције, са одговорношћу за опстанак нације, да одреди да ли је опстанак угрожен „јавном опасношћу“ и ако јесте, колико је потребно далеко ићи да би се та опасност отклонила. Међутим, државе нису неограничене у оцењивању најнужније мере - Суд (уставни – прим. аут.) овлашћен је да оцени да ли је држава отишла даље од мера, које не смеју да пређу најнужнију меру, коју изискује ситуација (Република Ирска против Уједињеног Краљевства).
У одлучивању да ли је држава уговорница Конвенције прешла границу најнужније мере, ЕСЉП оцењивао је и факторе као што су природа људских права, од којих је држава уговорница одступила, околности, које су довеле до одступања и трајање ванредног стања (Браниган и Мекбрајд против Уједињеног Краљевства, параграф 43, А. и Остали против Уједињеног Краљевства (Велико веће), параграф 173)
17 / април / 2020.
Ускоро улазимо у шесту недељу ванредног стања. Одлука о проглашењу ванредног стања донета је 15.марта. 2020. године, у Републици Србији суспендована су одређена људска права и слободе. Месец дана касније, у јавности појавиле су се информације о подошењу више иницијатива Уставном суду Србије ради испитивања уставности и законитости више прописа, па и ове Одлуке. О томе вести могу се наћи овде и овде.
Уставни суд одлучиваће о овим иницијативама извесно, те се поставља питање која му пракса из међународних надзорних механизама у том случају стоји на располагању. На то питање овде одговарам – издвојићу неколико примера из праксе Европског суда за људска права (ЕСЉП) који би могли бити значајни.
Уставном суду доступна је пракса ЕСЉП која се тиче члана 15 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Шта је његова садржина? Члан 15 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (као и члан 202 Устава Републике Србије) прописује одступања од заштите људских и мањинских права у ванредним околностима. Права од којих се никада не одступа су права из чланова 2,3, 4 и 7 Конвенције (као и права из чланова 23, 24, 25, 26, 28, 32, 34, 37, 38, 43, 45, 47, 49, 62 , 63, 64. и члана 78 Устава Републике Србије).
Према члану 15 Конвенције, да би одступање од људских права било правно обавезујуће, потребно је да се испуне три услова кумулативно:
1. Ратно или друго стање јавне опасности, које прети опстанку нације;
2. Мере које се доносе не смеју да пређу границу најнужније мере коју изискује таква ситуација;
3. Да те мере не буду у нескладу са другим обавезама стране уговорнице према међународном праву.
Да ли је у Србији постојала јавна опасност која је претила опстанку нације? Уколико се Уставни суд буде бавио питањем постојања јавне опасности, могао би се ослонити на становишта која је заузимао ЕСЉП. По пракси ЕСЉП, наиме, природно или уобичајено значење термина „јавна опасност која прети опстанку нације“ односи се на „изузетне ситуације кризе или ванредног стања, које утиче на целокупно становништво и представља претњу организованом животу заједнице која живи у односној држави“ (Лолес против Републике Ирске (бр.3) параграф 28). Опасност мора бити стварна или претећа, а криза која постоји само у једном делу државе може постати јавна опасност која прети опстанку нације (Република Ирска против Уједињеног Краљевства, параграф 205, Аксој против Турске,параграф 70).
Да ли је у Србији при доношењу мера пређена граница најнужније мере коју изискује таква ситуација? Уколико се Уставни суд буде бавио питањем процене нужности мера, то је питање које је ЕСЉП оставио државама уговорницама Конвенције. У надлежности је сваке државе уговорнице Конвенције, са одговорношћу за опстанак нације, да одреди да ли је опстанак угрожен „јавном опасношћу“ и ако јесте, колико је потребно далеко ићи да би се та опасност отклонила. Међутим, државе нису неограничене у оцењивању најнужније мере - Суд (уставни – прим. аут.) овлашћен је да оцени да ли је држава отишла даље од мера, које не смеју да пређу најнужнију меру, коју изискује ситуација (Република Ирска против Уједињеног Краљевства).
У одлучивању да ли је држава уговорница Конвенције прешла границу најнужније мере, ЕСЉП оцењивао је и факторе као што су природа људских права, од којих је држава уговорница одступила, околности, које су довеле до одступања и трајање ванредног стања (Браниган и Мекбрајд против Уједињеног Краљевства, параграф 43, А. и Остали против Уједињеног Краљевства (Велико веће), параграф 173)
У домаћој јавности ових дана све чешће одјекују реакције на тему слободе изражавања. Пракса ЕСЉП јасно каже да јавна опасност која прети опстанку нације не сме бити изговор власти државе уговорнице Конвенције за ограничавање слободе политичке дебате (Мехмет Хасан Алтан против Турске, параграф 94, Шахин Алпај против Турске, параграф 180).
Уставни суд ће у својој даљој пракси можда следити резоновања из неких од побројаних примера. Но, најпре, надам се да ће се поводом већ поднетих иницијатива ускоро огласити.
Урош Сиљановић, адвокат
Радна права у Србији за време ванредног стања - Шта кажу правни стручњаци?
30 / март / 2020.
У Републици Србији је 15. марта 2020. године проглашено ванредно стање, што се у значајној мери одразило и на права из области рада. Због ванредних околности међу грађанима завладала је забринутост, јер важећи прописи не садрже норме које уређују ову област у контексту новонастале ситуације. У пракси одмах су се појавила бројна питања у вези са радним односима, уговорима, анексима уговора, као и у вези злоупотреба.
Како бисмо ситуацију учинили извеснијом и јаснијом када су у питању права и обавезе осврнућемо се на два најбитнија прописа.
Први пропис је Уредба о организовању рада послодаваца за време ванредног стања од 16. марта 2020. године. Овом Уредбом уређује се посебан начин и организација рада послодаваца за време ванредног стања. Према Уредби послодавац је дужан да омогући запосленима обављање послова ван просторија послодавца (рад на даљину и рад од куће), на свим радним местима на којима је могуће организовати такав рад. Дакле, послодавац има обавезу да омогући рад од куће ако је то предвиђено општим актом или уговором о раду. Међутим, ако то није предвиђено послодавцу се оставља могућност да донесе решење којим се омогућује запосленом рад ван својих просторија уколико то врста посла дозвољава.
Узимајући у обзир ове норме може се закључити да послодавац нема обавезу да запосленима увек омогући рад од куће ако то врста посла и организација дозвољавају јер обавеза послодавца постоји само ако је то већ предвиђено ранијим документима.
У случају да послодавац одлучи да донесе решење о раду од куће, оно обавезно мора да садржи трајање радног времена као и начин вршења надзора над радом запосленог. Такође, послодавац је дужан да води евиденцију о запосленима који обављају рад на овај начин.
У ситуацијама када због природе делатности послодавца, није могуће организовати рад на наведени начин, неопходно је да се:
1. организује рад у сменама како би што мањи број запослених рад обављао истовремено у једној просторији (ако за то постоје могућности),
2. омогући одржавање свих пословних састанака електронским, односно другим одговарајућим путем (видео линк, видео позив и др.)
3. одложе службена путовања у земљи и иностранству, у складу са одлуком о забрани, односно привременом ограничењу уласка и кретања.
Ако се рад мора обављати у просторијама послодавца Уредба предвиђа обавезу послодавца да обезбеди све мере како би се заштитили живот и здравље запослених и клијената, као и да би се спречило даље ширење COVID19. Све мере које послодавац предузме морају бити у складу са Законом о заштити становништва од заразних болести.
Ипак наведена Уредба не пружа одговоре на сва питања која су се појавила у време ванредног стања, мада се поједина појашњења могу пронаћи на интернет страници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у одељку који се односи на новине у правима и обавезема запослених у односу на Закон о раду (ЗОР).
Због тога ћемо указати на неколико кључних питања:
Због тога ћемо указати на неколико кључних питања:
1. Односи се на запослене на које се примењује ЗОР - Према ЗОР запослени има право на накнаду трошкова за превоз (одлазак и долазак са рада); уколико ради од куће то право губи.
2. Односи се на запослене на које се примењују прописи о раду у државним органима - Министарство државне управе и локалне самоуправе је 18. марта 2020. године донело Препоруку за организовање рада у јавним управама и државним институцијама која се примењује на запослене у државним органима, јавним агенцијама, јавним службама и јединицама локалне самоуправе. Препоручује се да послодавац омогући рад од куће:
➢особама које мају утврђена хронична обољења,
➢особама које имају више од 60 година старости,
➢родитељу који има дете млађе од 12 година – посебно ако самостално врши родитељско право или је другом родитељу одређена радна обавеза;
3. Односи се на све запослене - Запослени коме је решењем надлежног органа одређена самоизолација или карантин има право на накнаду зараде (боловање) и то у складу са Законом о здравственом осигурању;
4. Односи се на све запослене - Послодавац може у случају смањења обима посла одредити прекид рада за запосленог најдуже у трајању од 45 радних дана, а запослени у том периоду има право на накнаду зараде (плату) најмање у висини 60% просечне зараде у претходних 12 месеци, с тим да она не може бити мања од минималне зараде. Период прекида рада може се продужити уз сагласност министра;
5. Односи се на све запослене - Неплаћено одсуство послодавац може да одреди запосленом само на његов захтев;
6. Односи се на све запослене - Послодавац и у случају ванредног стања има обавезу да у потпуности примењује ЗОР приликом давања отказа запосленом;
Запослени који сматра да су му повређена права из радног односа може их заштитити пријавом инспекцији рада или покретањем судског спора.
О прекиду обављања делатности предузетника
Закон о привредним друштима регулише прекид обављана делатности (привремено затварање радње или мировање).
С обзиром на проглашено ванредно стање, све већи број предузетника одлучује се за мировање.
У случају да предузетник пређе у статус мировања, има обавезу да о томе истакне обавештење на месту у коме обавља делатност. У том периоду предузетник не може да обавља делатност.
У случају да предузетник пређе у статус мировања, има обавезу да о томе истакне обавештење на месту у коме обавља делатност. У том периоду предузетник не може да обавља делатност.
Са друге стране, предузетнику који прекине обављање делатности обавезе плаћања доприноса мирују у периоду у ком не обавља делатност,, али он може да настави да плаћа доприносе. Уколико предузетник изабере да не врши плаћање доприноса, њему овај период не улази у укупни радни стаж и овом периоду он неће имати здравствено осигурање.
Пошто прекид обављања делатности није законом временски ограничен, он може да траје онолико колико предузетник одреди.
Кратак водич кроз ванредно стање и ограничавање права у ванредном стању
16 / март / 2020.
Шта је ванредно стање а шта ванредна ситуација?
Ванредно стање регулисано је Уставом Републике Србије а ванредна ситуација законом, што указује да је степен угрожености већи код увођења ванредног стања.
Када јавна опасност угрожава опстанак државе или грађана, проглашава се ванредно стање.
Ванредна ситуација је стање које настаје проглашењем од надлежног органа када су ризици и претње или настале последице по становништво, животну средину и материјална и културна добра таквог обима и интензитета да њихов настанак или последице није могуће спречити или отклонити редовним деловањем надлежних органа и служби, због чега је за њихово ублажавање и отклањање неопходно употребити посебне мере, снаге и средства уз појачан режим рада.
О томе да ли је било довољно прогласити ванредну ситуацију а не и ванредно стање, не може се говорити без увида у све податке на основу којих се процењује једна или друга одлука.
Одступање од права гарантованих Уставом Републике Србије - Проглашавајући ванредно стање Народна скупштина Републике Србије може прописати мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Када Народна скупштина не може да се састане, мере одступања од Уставом зајемчених људских и мањинских права заједно утврђују председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе.
Права од којих се не може одступити ни у ванредном стању:
• Право на достојанство и слободан развој личности
• Право на живот
• Право на физички и психички интегритет личности
• Забрана ропства и принудног рада
• Уважавање достојанства личности лица лишеног слободе, забрана насиља над њим и забрана изнуђивања исказа
• Право на правично суђење
• Право на правну сигурност у казненом праву
• Право на правну личност
• Право на држављанство
• Слобода мисли, савести и вероисповести
• Приговор савести
• Слобода изражавања националне припадности
• Забрана изазивања националне, расне и верске мржње
• Право на закључење брака и равноправност супружника
• Слобода одлучивања о рађању
• Права детета
• Забрана насилне асимилације
Нека права од којих се може одступити, односно која се могу ограничити у ванредном стању:
• слобода кретања
• слобода окупљања
• слобода мишљења и изражавања
• неповредивост стана
• слобода медија
• право на обавештеност
• слобода удруживања
• и друга права гарантована Уставом Републике Србије за које није предвиђено да од њих нема одступања
С обзиром да је Европска конвенција о људским правима део правног поретка Републике Србије, да ли је увођење ванредног стања ради спречавања ширења корона вируса у складу са Конвенцијом?
Одредбе члана 15. Европске конвенције о људским правима, која је део правног система Републике Србије, овлашћује државе да у околностима рата или друге јавне опасности, под извесним условима, привремено одступе од својих обавеза у вези са заштитом људских права и слобода гарантованих Конвенцијом и опозову она права која нису проглашена неприкосновеним.
Ограничење права није исто што и њихово укидање: иако је државној власти допуштено да привремено изађе из оквира режима заштите људских права, њени акти и мере подлежу праву и судској контроли!
Увођење ванредног стања због спречавања корона вируса одговара „јавној опасности која прети опстанку нације” што је категорија због које се на основу Европске конвенције о људским правима могу ограничити нека права.
„Јавна опасност која прети опстанку нације“ дефинисана је као „ванредно стање или ванредна криза која погађа цело становништво и представља претњу организованом животу заједнице која је саставни део државе“
Да би постојала јавна опасност у смислу Конвенције потребно је:
(1) Опасност мора бити постојећа или непосредна.
(2) У принципу, дејства опасности треба да погађају цело становништво. Међутим, опасност може претити само делу становништва, па се опозивање права може односити и само на део државне територије.
(3) Мора бити угрожен наставак организованог живота заједнице. То практично значи да се ради о угрожавању физичког интегритета становништва, територијалног интегритета државе или да је угрожено функционисање државних органа.
(4) Криза или опасност морају бити ванредног карактера, што значи да примена уобичајених мера или ограничења, дозвољена на основу Конвенције ради очувања јавне безбедности, јавног здравља или јавног поретка, очигледно није адекватна нити довољна. Подразумева се да су претходно исцрпљена средства која се уобичајено користе за успостављање нарушеног јавног поретка.
На Европском суду за људска права је да у сваком конкретном случају утврди да ли се ванредно стање, проглашено од стране неке државе чланице, може окарактерисати као „јавна опасност која прети опстанку нације“.
Привремено опозивање права мора бити учињено: у најнужнијој мери коју изискује хитност ситуације.
Колико може да траје ограничавање права?
Мере одступања од људских и мањинских права које пропишу Народна скупштина или Влада важе најдуже 90 дана, а по истеку овог рока могу се обновити под истим условима.
Мере одступања не смеју да доведу до разликовања на основу расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или друштвеног порекла.
Мере одступања од људских и мањинских права престају да важе престанком ванредног стања.
проф. др Виолета Беширевић, редовна професорка на Правном факултету Универзитета Унион
Блог Три тачке
01 / јануар / 2014.
На страници отварамо простор за слободне, краће форме које за тему имају унапређење примене људских права и основних слобода.
Папир и оловку дајемо у руке стручњацима, активистима, апсолвентима, постдипломцима, научницима из различитих области, како би се овде, у једноставној и питкој форми, нашле анализе релавантних политика, критике уочених лоших пракси, предлози за унапређење, прикази упоредних решења или смернице дате ради остваривања људских права и основних слобода у заједници.
Циљ је да се кроз динамичан, разноврсан и критички усмерен садржај утиче да се простор за људска права и основне слободе у друштву проширује, да се унапређење релевантних пракси заговара, али уједно и да се појединцу приближи тематика и значај људских права и слобода за друштва у којима нелибералне, репресивне, недемократске праксе или традиционално опстају или се тек учвршћују.
Уколико вас интересује тематика, уколико је проучавате или се бавите људским правима, пошаљите нам предлог вашег текста и размотрићемо његово објављивање. Предлоге, теме које сматрате важним, као и питања, критике, сугестије, шаљите нам на info@tritacke.org
Уколико садржај ове странице сматрате вредним или корисним кликните овде и подржите рад наше организације.
